POSEBNI ČUBURSKI KAFIĆ: Zvuci srca za svakog gosta
Na Čuburi u Beogradu otvoren prvi kafić u regionu u kom rade mladi sa blagim smetnjama u mentalnom razvoju. Prostor obezbedio Grad, a opremilo ga Ministarstvo za rad. Zaposleni se ovde osećaju dobro i korisno.
KAMIN sa tek upaljenom vatrom, pored njega klavir, desetak stolova za kojima sede gosti i razgovaraju uz prijatnu muziku, dok iza šanka domaćini užurbano pripremaju kafe, tople napitke, ceđene sokove… Na prvi pogled, kafić kao i svaki drugi, osim što je atmosfera nekako toplija. Gotovo kućna. I što osoblje u njemu služi malo drugačija pića, začinjena sa više srca i iskrenog osmeha najtoplije dobrodošlice. A, i ime „Zvuci srca“ potpuno mu pristaje.
Ovaj kafić u Čuburskoj ulici broj 12 u Beogradu jedini je u Srbiji i regionu u kom su svi zaposleni mladi sa blagim smetnjama u mentalnom razvoju. Njih 15, starih od 19 do 35 godina, ovde rade svakodnevno, u dve smene, od devet ujutro do devet uveče. Da pronađu posao pomogla im je Humanitarna organizacija „Dečje srce“ u okviru svog radnog centra, prostor za kafić obezbedio je Grad Beograd, a opremilo ga Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
– Na posao dolazim svaki dan iz Pančeva, a radim od 12 do 18 časova – priča nam Nemanja Jović (25). – Mnogo mi je lepo ovde, imam uniformu i radim kao šanker. Umem lepo da pripremim ceđene sokove, kafe, kapučino… Nisam se školovao za ovaj posao, jer sam završio Ekonomsko-trgovačku školu, ali od decembra su počeli da nas obučavaju pravi šankeri, pa sam od njih sve naučio. Preko biroa sam ranije radio po četiri meseca u okviru javnih radova, a ovo je moje prvo stalno zaposlenje i mnogo sam srećan.
Isto zadovoljstvo zbog zaposlenja za koje joj „ide radni staž“ deli i Anđelka Kruščić (19) iz Beograda.
– Završila sam Srednju zanatsku školu „Petar Leković“ na Kanarevom brdu i do neba smo srećni i moja porodica i ja jer sada imam posao – uz širok osmeh govori nam Anđelka. – Ovo mi je prvo zaposlenje i radim kao konobarica. Kad gosti dođu, sačekam da sednu, pa im priđem i kažem: „Dobar dan. Izvolite“, potom im donesem željeno piće, a kad odu pokupim šolje i čaše, počistim sto, namestim stolice…
Lepo mi je dok ovde radim sa drugarima, a tu je i moja najbolja drugarica Tamara. I ona je konobarica…
Po rečima Gorana Rojevića, direktora HO „Dečje srce“, osnovane pre gotovo dve decenije, kafić na Čuburi po mnogo čemu je jedinstven, ali je najvažnije što u njemu rade mladi sa visokofunkcionalnim autizmom, Daunovim sindromom i kombinovanim smetnjama, koji primaju platu, rad im se upisuje u radnu knjižicu i ostvaruju pravo na penziju.
– Oni se ovde osećaju dobro, uvaženo i korisno jer idu na posao kao i njihovi roditelji – kaže Rojević.
– Nemaju osećaj neispunjenog vremena, a posao im je istovremeno igra i zabava. Za rad primaju platu koju im isplaćuje služba za zapošljavanje preko svojih stimulativnih mera za osobe sa invaliditetom. Očekujemo i da nas nadležno ministarstvo uskoro prihvati kao radni centar. Osim toga, želimo da rad ovih mladih podstakne i druge punoletne sa smetnjama u mentalnom razvoju da se zapošljavaju. Da i njihovi roditelji shvate da ova deca ne treba da budu samo pasivni primaoci socijalne pomoći i da ne rade kako bi ostvarili pravo na porodičnu penziju.
Vest o radu ovog kafića brzo se „pronela“ društvenim mrežama, pa se u njemu već traži mesto više.
– Od otvaranja, već desetak dana, ovde obavezno popijem prvu jutarnju kafu – priča Mirjana sa Čubure. – Usluga je odlična, a ovi mladi ljudi iskreno daju sve od sebe da gosta lepo prime. I što je najvažnije, uvek me dočekaju i isprate sa najdivnijim i najiskrenijim osmehom, i daju mi srce na dlanu. Šta će mi išta više u ovom svetu u kom danas živimo!
RADIONICA
ODMAH do kafića „Zvuci srca“ radi i istoimena radionica, a planirano je i otvaranje restorana – kaže Goran Rojević. – U radionici ovi mladi šiju i prodaju majice i suvenire od tekstila. Platu primaju za sve poslove, ali oni ne rade zbog nje jer nemaju osećaj vrednosti novca, već imaju samo izgrađen osećaj da ostvaruju svoju potrebu da rade.
NEMA CENOVNIKA
U OVOM jedinstvenom kafiću na Čuburi nema cenovnika ni fiskalnih računa. Za ono što u njemu popiju, gosti novac ostavljaju u kasice u obliku srca koje stoje na svakom stolu. Onoliko koliko misle da treba.
– Naš zakon ne prepoznaje kafiće u kojima se usluga ne naplaćuje – kaže Rojević. – Vreme će pokazati kao će sve funkcionisati. Dogovoreno je da nas narednih meseci obiđu sve nadležne inspekcije i da nam svojim sugestijama pomognu da sve pravno regulišemo.
Izvor: Novosti
