Beograd – nova evropska prestonica koktela
Da li Beograd postaje jedna od onih prestonica koja u svakom trenutku, svakome ko želi bilo kakvu vrstu provoda, ima šta da ponudi? Naravno. A da li je naš glavni grad postaje Evropska prestonica koktela? I te kako.
U prilog tome govori i članak Njujork Tajmsa, tačnije, novinar Dejvid Farli, koji je tokom svoje posete Beogradu doživeo neverovatno iskustvo, koje je zatim i opisao u članku. Akcenat je, pretpostavljate, na koktelima, odnosno, koktel barovima.
„Aprila 1929. Orijent ekspres je iz Pariza ušao u Beograd, što je bilo uobičajeno na njegovom putu ka Carigradu. Ali ovo nije bio običan dan u prestonici tadašnje Kraljevine SHS. Na železničkoj stanici gužva je čekala poznatu putnicu, afroameričku zabavljačicu Džozefinu Bejker, koja će provesti nekoliko dana nastupajući i uživajući u ovom slovenskom gradu od oko 240.000 ljudi. Beograd je umeo da posetiocima pruži dobar provod zahvaljujući modernoj, bučnoj sceni noćnih klubova i barova. Jedan od tih lokala bio je u hotelu Srpski kralj u centru Beograda. Ovde je ranih 1920-ih barmen Milan Vujić stvorio ono što se često navodi kao prvi srpski koktel kada je kombinovao klekovaču i gaziranu vodu i nazvao ga kleka soda. Bejker je naišla na njega na koktel meniju Orijent ekspresa“, napisao je Farli.
Kako je naveo, „deceniju kasnije, raskalašnost beogradskog noćnog života će presušiti, zahvaljujući Drugom svetskom ratu“, usledio je socijalistički period, pa balkanskim ratovi i raspad jugoslavije, a onda i NATO bombardovanje Beograda 1999. godine.
„Ali u poslednjih 10 godina nešto se promenilo“, ističe Dejvid.
„Glavni grad Srbije, koji trenutno ima oko 1,37 miliona stanovnika, polako se razvija u jedan od najboljih koktel-bar gradova u Evropi. Strani posetioci su počeli da dolaze ovde da probaju i klasične i najsavremenije koktele u intimnim barovima, za razliku od bučne scene pre oko jednog veka kada su ljudi poput Džozefin Bejker dolazili da im se poklone. Na mom poslednjem putovanju u Beograd, otkrio sam neke od najboljih barova u gradu i barmene“, napisao je novinar Njujork Tajmsa, te je svojim čitaocima predstavio najbolje koktel barove Beograda.
Hanky Panky
„Trebalo je nekoliko sekundi da se moje oči naviknu na slabo osvetljen Hanky Panky, bar sa 24 sedišta koji je otvoren 2021. Iz uglova sobe zračile su sveće i svetla sa abažurima u obliku korseta. Iz zvučnika su dopirale klasične bluz melodije. Hanky Panky ima koktel meni, ali kao i mnogi barovi u Beogradu, barmeni improvizuju na osnovu ukusa svakog gosta. Poželeo sam nešto klasično, a nekoliko minuta kasnije vlasnik i šef bara Miroslav Popov mi je doneo džin fiz, napravljen od odličnog džina Serbian Young Salt“, napisao je Dejvid, pa nastavio.
„Kada sam mu rekao da sam iz Njujorka, upitao je prigušenim tonom: „Da li znate za Employees Only?“ Employees Only je bar u Vest Vilidžu koji je otvoren 2004. godine; 2015. popeo se na 4. mesto na listi 50 najboljih barova sveta. Jedan od njegovih suosnivača je barmen rođen u Beogradu Dušan Zarić. Nekih 4.500 milja daleko u svom rodnom gradu, gospodin Zarić je postao lokalni heroj. Rekao sam brkatom šankeru da živim iza ugla kod Employees Only. „Dođi ovamo“, pozvao me je gospodin Popov, mahnuvši mi iza šanka. Tamo, na zadnjem pultu ispod police sa flašama, osvetljen jednom svećom, bio je pravi omaž njujorškom baru: šibica, salveta, olovka i fotografija osnivača bara, sve brendirano logotipom. Nakon toga je pokazao na zakrivljeni oblik šanka od hrastovine i metala. „To je replika Emloyees Only bara“, rekao je on, napominjući da barmeni u Hanky Panky-ju nose istu odeću kao i njihove kolege u Njujorku: belu košulju, crnu kravatu i prsluk.“
Riddle
„Kada smo bili mladi, svi smo želeli da budemo Dušan“, izjavio je 32-godišnji Miloš Stefanović, vlasnik Riddle bara, misleći na suosnivača Employees Only.
Stefanović i ja smo počeli da ćaskamo čim sam seo na stolicu u baru od tamnog drveta u Skadarliji, šarmantnom centralnom kvartu. Zašto je, pitao sam, beogradska kafanska scena tako sjajna? „Svi imamo zajednički cilj da Beograd stavimo na koktel mapu“, rekao je Stefanović. A kada je rekao „mi“, mislio je na većinu vlasnika barova i barmena ovde. Svi oni navijaju jedni za druge.
„Nema stigme da jedni druge pitamo odakle im neki alkohol ili o nekoj novoj tehnici“, rekao je glavni barmen Lazar Ružičić.
U Riddle baru nećete videti štampani meni. Umesto njega, barmeni će vam pomešati pića na osnovu onoga što misle da bi vam se dopalo.
I dok je Džejms Braun svirao u pozadini, ja sam se divio uramljenim omotima albuma, sve od Elvisa Prislija do REO Speedwagona. Nekoliko minuta kasnije, pijuckao sam piće koje je bilo u jednakim delovima dimljeno, gorko i pomalo slatko. Dopalo mi se.“
Druid bar
„Iza ugla, skriven niz uličicu, nalazi se Druid Bar. Kada pronađete vrata, videćete napomenu na kojoj piše, na srpskom i engleskom, da pozovete broj i neko će vas pustiti da uđete. Unutra je mračna soba ukrašena vitražima i ukrasnim pločama. Zakrivljeni bar sa oko 10 sedišta, rekao mi je tamošnji barmen, takođe je omaž Employees Only-ju u Njujorku.
Barmeni će vam dati sezonski meni na dve stranice sa prepoznatljivim napicima i malo izmenjenim klasicima. Možda će vam pomešati nešto posebno, što će najverovatnije stići u čaši od debelog stakla koja bi bila savršena za fotku za Instagram, da bar nije zabranio fotografisanje.“
Kultura bar
„Kultura bar nalazi se na Vračaru, Juraj Kozma, suvlasnik, pitao je šta želim i pokazao sam na flašu beherovke, češkog digestiva. Minut kasnije stigla je highball čaša: Beherovka sa likerom od jabuke, sokom od limete i jednostavnim sirupom.
Bila je to idealna mešavina koja kontrira beherovkinom punom ukusu bilja.
Sedeo sam za šankom, zajedno sa mladom, uglavnom lokalnom ekipom koja je pijuckala prljavi martini i voćne koktele. Na jednom zidu je uramljena crno-bela fotografija Elizabet Tejlor sa Josipom Brozom Titom, dugogodišnjim liderom Jugoslavije.
Beogradski Koktel klub
„Jedne večeri sam oko 23:30 zazvonio sam ispred Beogradskog Koktel Kluba, bara gde se sreću Stari grad i Dorćol. Zamračen prozor pored vrata se otvorio, a suvlasnik i šanker Filip Ivanović je „izbacio“ glavu. Nasmejao se i zalupio prozor, a vrata su se otvorila. „Hej brate!“ rekao mi je. To je bila tek moja druga poseta, ali evo opet tog srpskog gostoprimstva.
Prilikom prve posete probao sam kleka sodu i hteo sam da vidim šta još može da pomeša sa rakijom. Gospodin Ivanović je odložio čašu džina, rakije od kruške, kruške ljuske, likera od bazge, soka od grejpfruta i gazirane vode.
„Ako Italijani imaju Campari i amaro, Amerikanci imaju burbon, Karibi imaju rum, mi imamo rakiju“, rekao je Ivanović.
Uski bar sa 16 sedišta, koji je otvoren 2017. godine, deluje kao privatni klub. Uz džez u pozadini, gospodin Ivanović i njegov brat Uroš Ivanović ćaskaju sa redovnim gostima. Filip je strastven kada je u pitanju istoriju koktela i često podseća na gospodina Vujića, beogradskog barmena iz 1920-ih. Bar ima čak i kolekciju starih knjiga koktelima, uključujući reizdanje knjige „Barflies and Cocktails: 300 Recipes“ iz 1927. godine, koju je napisao Hari Mek Elhoun iz Harijevog njujorškog bara u Parizu.
Jedne noći, gospodin Ružičić iz Riddle Bara je bio tamo i počeli smo da razgovaramo o budućnosti beogradske barske scene. Pre nego što sam otpio poslednji gutljaj, rekao je: „Sada kada sam ovde dostigao određeni nivo uspeha u svetu barmena, ljudi me često pitaju da li sam spreman da se preselim u mesto poput Njujorka ili Londona. Ali zašto bih želeo da idem negde drugde? Trenutno živimo u zlatnom dobu koktel barova u Beogradu.”
Prilagodjeno sa New York Times